О књизи: 2010 / Њихова војна специјалност сматрана је једном од најтежих и најопаснијих на фронту. Они су били главна мета немачких тобџија и пушкара. Наступајући са напредним одредима Црвене армије, учествујући у нападима јуришних група, артиљеријски извиђачки посматрачи су претрпели велике губитке. Стога су њихови мемоари веома ретки. И аутор ове књиге је више пута погледао смрти у лице, прошавши са 6. артиљеријском дивизијом кроз продор од Белорусије до Елбе: „Загрми кратка артиљеријска баража, а тенкови крену напред. Скочили смо и потрчали за њима. Гранате и меци звижде, предстоји нека измаглица: или од експлозија, или од димних бомби које су испалили Немци. Тенкови се с времена на време заустављају, чекајући нашу браћу, која морају имати времена да примете и неутралишу непријатеља са Фаустпатроном. „ИС“ тенкови се не боје ћора, али Фаустпатрон је смрт...“ „Чуо се карактеристичан прасак немачког митраљеза, који ми је био као ударац бичем на десној нози и опекао ми леву. Ноге су ми попустиле. Лева ногавица је била поцепана у комадиће, десна је имала две рупе из којих је цурила крв. Рањен? – викнуо је неко. климнуо сам главом…»